Ja sam ružna ćerka sa prelepom majkom. I ceo život govore mi...

Ja sam ružna ćerka sa prelepom majkom. I ceo život govore mi ove UŽASNE STVARI

42
0
Podeli

Imala sam tačno osam godina kada sam shvatila da nikada neću biti lepa kao moja mama. I to mi je promenilo život.

Nažalost, nisam rešila da, kada već neću biti lepa kao ona, budem pametna, jaka ili duhovita. Ne, rešila sam da budem stalno ljuta na ceo svet, a naročito na mamu.

Kada sam napunila osam godina, odjednom je postalo važno kako izgledaš. Pre toga, isticali smo se po tome koliko brzo trčimo, koliko lepo crtamo ili koliko kolača možemo da stavimo istovremeno u usta. Međutim, odjednom su svi oko mene počeli da procenjuju ko je i koliko lep. Nisam razumela šta se tačno dešava, ali sam shvatila da to nije dobra vest za mene.

Bila sam krupna i umela sam da maestralno proizvodim zvuke prdeža kada zavučem ruku ispod pazuha. To mi je do tog trenutka osiguravalo stabilnu poziciju u društvu. Ali više ne. Zbunjena, potražila sam odgovore od mame.

Nisam znala šta tačno želim da je pitam pa sam je samo posmatrala. Danima i nedeljama. Gledala sam je kako svakog jutra uvežbanim potezima nanosi šminku, uvlači se u uske haljine, obuva cipele sa vrtoglavo visokim potpeticama. Gledala sam je kako vežba u dnevnoj sobi dok se znoj cedi sa nje. Gledala sam kako jede, pije, smeje se i sve pomno memorisala.

Gledala bih je i gledala, a onda bih otišla u svoju sobu i posmatrala sebe, svoju smeđu kosu, preširoko postavljene oči, debele obraze i stomak sa rolnicama sala. Bila sam slična mami kao što je buldog sličan hrtu – od iste su porodice, ali sasvim različite rase.

– Ne paniči, možda to niko neće ni primetiti – govorila sam sebi. Ali svi su primetili.
– Mama ti je prelepa, a ti ličiš na tatu – govorili su mi tetke i teče. “Mama ti je lepa, a šta je sa tobom?” pitala su deca iz škole. “Mama ti je prelepa. Mislim, i ti si lepa, ali ne kao ona” rekla je frizerka.

Delovalo je kao da su svi ljuti na mene što nisam lepa kao mama. Plakala sam. A onda sam bila ljuta. Za sve je kriva mama. Da samo nije toliko očaravajuća, ljudi ne bi gnjavili mene i očekivali da ja budem poput nje. Kad bi se samo ugojila i nabacila lošu frizuru, i ja bih izgledala malo bolje. I dalje bi mislili da nisam lepotica, ali ne bi ni očekivali od mene da se magično prolepšam.

Onda sam postala nepodnošljiva tinejdžerka – napeta, nesigurna i besna. A sve sam iskaljivala na mami. Svađale smo se oko baš svega, ali nikada oko onoga što me je najviše bolelo.
– Zbog tvoje lepote osećam se kao promašaj – je sve što sam želela da joj kažem, a nisam mogla da prevalim preko usta.

Mnogo godina kasnije, dok sam putovala sa prijateljicom, rekla mi je veliku istinu. “Nema žene koja nema komplikovan odnos sa majkom.”

One nas zapanjuju. Ne znamo šta hoćemo od njih. One su mutan prozor u buduće verzije naše ličnosti. Želimo da nas zaštite od svega i želimo da nas ostave na miru. Razmišljala sam o mojoj mami na tom putovanju. O mojoj prelepoj, pametnoj, duhovitoj, ranjivoj mami punoj mana. I shvatila sam:
a) Kako je jezivo što su svi mislili da je savršeno u redu da devojčici otvoreno govore da nije lepa kao njena mama.
b) Kako je jezivo što žene MORAJU da izgledaju onako kako društvo to želi kako bi bile prihvaćene i uspešne.
c) Da je moja mama super tip koji uvek valja super fore. Pronicljiva je. I da, ima kolekciju cipela zbog koje joj zavidi svaka žena.

I danas ona više nije moja mama već moj prijatelj. I i dalje je gledam svakodnevno i učim od nje.

izvor blic.rs